Tunel

 

 

 

Zovem se Budimir, ali svi  me zovu Budo.

 Uskoro ću preći 60-tu, ako bogda.

 Ne znam ni kako sam dovde dugurao. 

Nekako se otkidale godine, ko trešnje, kad padnu sa grane, sazrele, meke.

 Onda se skupljale u čudnoj korpi života.

Kad  malo razmislim, uvijek sam bio sam. 

I kad nisam sam, tada sam najviše sam. 

Ne pamtim moje. Pomrli rano. Prihvatila me tetka Zora. 

Umrla i ona prije dvije godine. Pokoj joj  duši.

 Živio sam kod tetke do vojske. Uzeše me posle škole.

 Brdsko-planinska artiljerija. Minobacač. 

Dvadeset kila na leđima. Bez puške i rapa. 

Na obuci sam masku skidao samo kad jedem.

 I sad se ponekad pipnem po licu, kad me neko čudno pogleda.

Godinu je trajalo, ma kao vijek. 

Ko god je nosio neki čin na ramenu, tesao mi je mozak kao  tupom sjekirom. 

Soba sa četrdest kreveta i toliko raspamećenih glava.

 U mjestu gdje nema mjesta za pamet.

U gradu  su ekleri i limunada bili vrhunski događaj.

 U sobi  je najtopliji trenutak bio prdež četrdestorice.

Hladno je bilo na straži, gdje sam se klao sa krvavim mislima.

 Bježao sam često kroz šuplju ogradu, u grad, na eklere.

I bio sam kažnjen. Dugo skupljao lišće brezovom metlom.

Poslednjeg dana, sa dozvolom, opet kroz ogradu.

Ne volim kapije.

Povratak u stvarnost.

 U moj grad. Nekako prazan, skroz.

Pa nije to više moj grad, niti sam to ja.

Godina dana! Dvanaest mjeseci ništavila.

Sve je na svom mjestu, osim mene.

Mada, prija mi malo, jer mogu da se osamim.

Sve dok me ne pitaju:

- „Šta si to se nešto usuko?

-„Ja? Ma jok! Onako. Navikavam se“.

Jesam. Usuko sam se. U glavi. Navikavam, odvikavam, navikavam. 

Nemam za šta da se uhvatim. 

Sve je kao oblak kroz koji ruka prolazi, hladna i mokra. 

Ili je to od suza.

Jedino mi prazne ulice imaju nekog smisla.

 Uglačana kaldrma mi masira nabijena stopala. 

Šetnja gradom pred svitanje donosi oprost svih grijehova, ispljunutih gorkih misli.

Oprostio sam i onom i ovom gradu, a i sebi, vrhovnom mučitelju.

 Ispod okolnih planina javljao se dah, protkan slobodnom voljom, sasvim solidno isheklan.

 Mjeseci su prolazili i polako topili gorak ukus ružnih spoznaja.

Proljeće se naglo zabolo pod pazuh.

Djevojke su marširale gradom u surovo kratkim suknjama. 

Znojio sam se obilno, kao pod navalom teške gripe.

Neke su me samo češale kratkim pogledom, valjda mirišući uzrok mog ubogog stanja.

 I što su više prolazile, više sam se povlačio u ćoškove načetih uličica, upijajući  snažan miris gubitnika.

Stopio sam se sa ulicama grada, koji me je zaboravio, a ni ja njemu nisam ostao dužan.

Stranac u prolazu.

Vazduh sa mršavim profilom.

Otisak jedne ljudske sudbine.

Mrak na ulazu u tunel.

Most bez oslonca.

Ništa.

Beskrajno tumarajući vremenom, sretoh se jednog blistavog jutra, u izlogu neke poslastičarnice. 

Vidjeh pleh pun svježih, bucmastih eklera.

Brko za pultom se prenu:

-„Izvoli mladiću“?

-„Dva eklera i limunadu“.

-„Sjedi, sad ću ja“.

-„Neka, snogu ću“.

-„Ma gdje tolko žuriš, majka mu stara“!?

-„Nigdje, nego sad će mrak“.

-„Kakav mrak, samo što je svanulo“!

-„Kako kome“.

Pogleda me brko ispod oka.  

-„Evo kolača i limunade. Polako care, uživaj“.

-„Polako ću, bez brige. Samo da stignem do tunela“...

Pojedoh na brzaka. Progutah prosto, kao da gutam neki otrov, pa zalih limunadom.

 Promrljah pozdrav, istrčah kroz vrata na ulicu.

Udahnuh duboko i otresoh glavom, kao mokar pas.

 Dobro je.

Tu sam.

U mom tunelu...

 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović