Džepovi Prirode

    Subota se ubrzano budi iz dubokog sna, prelazeći krovove kuća u naseljima na obodu Beograda. Samo što krenusmo delom ibarske magistrale, malo posle skretanja za Barajevo-udes! Minibus, sličan našem, stoji sa strane na pola zgužvan, bez jednog točka, dok je automobil bio u kanalu, sa druge strane, neprepoznatljivog oblika. Policija reguliše saobraćaj. Nema hitne pomoći. Odahnusmo, jer izgleda da niko nije značajnije povređen. Opomena uvek vredna. Čika Jova vrti glavom i jače steže volan: -Bane, bre! Ovi znakovi kraj puta nisu dobri! -Nisu Jovo, ali ti si stara kajla! -Eh, ne bojim se ja sebe, nego ovih sa druge strane... Nastavismo poznatim putem, kroz poznata mesta. Košava je oduvala maglu, pa se otkrivaju golišavi šumarci, ukočenih stabala, kao skupovi neobičnih spomenika. Prođosmo kroz Ljig, raščupan od kuća po okolnim brdima. Na semaforu je zeleno, direktan prolaz prema Rajcu. Uskoro i skretanje preko starog, železničkog mosta, označi da smo blizu.  Rek...

  Ustoličena kao kraljica, pružila se svom dužinom, puštajući Kučaj i Homolje da joj zavide. Obučena u odoru stoletnjih bukava, ponekad   se lenjo osvrne na korita Resave i Mlave, verovatno gledajući ptice kako kruže oko pećina, dubokih njenih očiju. Zimi   je oštra i loše raspoložena, a kad stigne   leto, promeni ćud,   postajući kao devojka: lepa, nevina i podatna. Sve njene vrtače, ponore i useline, krase priče o jednom carstvu, carstvu divljine, koja se u oku namernika pretače u iskonsku lepotu. Dodir vetra koji krstari njenim šumama je kao nežan dodir pripitomljene zveri. A u kasnu jesen se pretvara u lepoticu za kojom se okreću i Jastrebovi, ispuštajući pohotljive krike...   Uveliko je jesen i razigrano lišće opada sa grana hvatajući se za gusti, magličasti vazduh, dajući   svom plesu neponovljivi ritam kapanja suza. Raskošne boje jesenjeg pokrivača deluju umirujuće u trenu kada se priroda, lepa i umorna, prepušta snu. Usamljena stabla na p...

                   Veliko parče nebesa je pritislo planinu koja se ne da sabiti nisko, jer je svoja grandiozna leđa podmetnula taman tamo gde treba i ne pomišljajući   da se mrdne ni za trun. Samo je sa orlovima i oblacima na ti i prisno im se obraća . Prkosi drčnim ljudima, prljavima namerama, alavim spodobama punih kojekakvog prokletstva, koji bi da unovče i vazdušne puteve ispod krila beloglavih orlova. Otima se asfaltu, odbacuje beton. Uvek svira iskonsku verziju srpskog bluza kroz krošnje četinara, vojničkog držanja.                  I kad se pokaže u punoj veličini, skidajući   maglu   sa vrhova, kao da je svilena spavaćica, vide joj se rečice i potoci, plavi i isprepleteni kao spletovi vena na uvežbanom ljudskom telu...                 Dok se oktobar zavlačio kroz ulazne kapije novembra, subotnje jutro je stresalo maglu sa pos...

    Pritiskala nas je oktobarska izmaglica, dok smo se vozili od Valjeva ka Debelom brdu. Dobro poznati predeli, kao da su se skupili pri naglom zahlađenju. Dim iz malobrojnih kuća se mešao sa tankim slojem magle, koja je gerilski puzala uz drveće. Put nalik na ogromnog pitona, savijenog u bezbroj serpentina, nas dovede do prevoja, čiji naziv omekšava visinu od hiljadu metara-Debelo brdo. Smešteno između planina Jablanik i Povlen, ispraća putnike upućene ka Bajinoj Bašti, stidljivo otvarajući staze prema vrhovima. A vrhovi, pomalo narogušeno, stražare nad ono malo zaseoka i malobrojnih stanovnika, odlučnih da tu ostanu zauvek. Prođosmo pored jednog takvog domaćinstva, dok smo se vozili do planinarskog doma. Makadamski put, odlično proširen i poravnat, urađen je prekasno da zadrži one koji su odavno otišli. Dom je otvoren. Pozdravismo se sa domaćinom, uz dogovor da ćemo svratiti na kafu, posle pešačenja. Prohladno jutro je odbijalo pomoć sunca, koje se tankim zrakama p...

    Pre nekoliko dana izašao mi je podsetnik – slika iz 2017. godine sa mog prvog ,,zvaničnog" planinarenja. U vremenu pre kovida, drugarica me pozvala – Hajmo na planinarenje na Povlen . Moje pitanje je bilo- Zašto? Ne sećam se tačno njenog odgovora, ali se sećam da je bila jesen, lep oktobar, da mesecima pre toga sam nisam izašla iz Beograda, pokušavajući da sustignem svakodnevicu. I nije mi polazilo za rukom. Spakovala sam hranu, vodu, slatkiše, grickalice… Tada sam još uvek naivno verovala da svu hranu koju ponesem, mogu i pojesti tokom planinarenja. Od opreme nisam imala apsolutno ništa. Jedina bitna stvar mi je bila da su odeća i obuća udobni da provedem u njima ceo dan. Duks i sportske pantalone, uz stare patike su bili sasvim dovoljni za sve to. Tako je počeo moj put organizovanog planinarenja. Bilo je lepo, ne preterano zahtevno, niti naporno. Topla jesen na Povlenu je svima za preporuku.   Nakon toga je prošla skoro čitava godina. Ista ona drug...