Džepovi Prirode

  „ U sred duboke tišine Naleti snažan vjetar I zadrhta zemlja pod nogama Uskovitla se vreo vazduh Po krošnjama drveća Pa lišće započe bjesomučni ples Koji je ličio na aplauz Mnogobrojnih, suvih dlanova…”   Mokre livade se otvaraju i šire bregovima iznad Valjeva. U dolini Kolubare ostade sav požuteli vazduh. Dok smo grabili ka Leliću i Mravinjcima, svet je dobijao prijatnije oblike. Kroz zamagljeno staklo videh živahnost u jednom dvorištu. Novembar je izgleda, uzimao svinjski danak. Dim iz velikog kazana je označio krčkanje čvaraka. Zima se sama najavljuje… Razblaženo plavetnilo je lagano bojilo nebo. Okolna brda su jasno uobličena, primajući jutarnju svetlost kao pričest. Iza jednog se pojavi bleštavilo manastira Lelić. Ceo krajolik kao da je zapevao istu molitvu. Neka poživi jesen…Aleluja! Samo što se oči privikoše na svu tu raskoš, ispred kombija protrča srna! Zastade kraj puta, gledajući u nas netremice. U momentu je njen pogled bio cela pl...

Prosuti kristali po površini snežne gomile prelamali su svetlost, dok su se noge lomile u kolenima, propadajući duboko. Netaknuta belina se razmilela kao anestezija, u nenaviknutim, žmirkavim očima. Kraj puta se napušteni kućerak pokrio snežnom kapom. Tišina vapi za malo zvuka. Glasovi se oslobodiše. Prtimo sneg u obliku vijugave bele anakonde. Đonovi žvaću korake. Svaki pređeni metar je nagrada. Oblačići vodene pare lebde iznad usana. Zamagljene naočare odbijaju mačeve sunčevih zraka. Stotinu metara je kao kilometar. A kilometru nigde kraja. - Bane, koliko smo prešli? - Koliko imamo još do vrha? - Gde je uopšte taj vrh? Na svakoj pauzi sijaset pitanja. Potpuno osvetljen dan nas hladno obuzima. Tamna kolona navire ka liniji prozračnih oblaka. Nebo se boji svetloplavom. - Čoveče, pa ovo je bajka! - Pluća mi se raširila kao balon. - Jel sada pauza? Imam li vremena za cigaretu? Vetar se šunja kroz zaleđene grane ukočenog drveća. U zavetrini je m...