Džepovi Prirode

      Naziv via ferata vodi poreklo iz latinskog jezika, što u prevodu znači gvozdeni put . Via ferata   je aktivnost na otvorenom, u prirodi, koja podrazumeva obezbeđenu planinsku stazu tokom koje se krećete duž stenovitog terena. Tom stazom se proteže i čelična sajla, čija je osnovna funkcija osiguravanje feratraša na stazi.   Za ovu vrstu aktivnosti u planini, od opreme neophodno je da imate: obuću prilagonjenu steni; šlem; pojas; ferata set; rukavice bez prstuju; prvu pomoć...   Via ferata kao aktivnost u prirodi, zahteva od učesnika određenu psihičko-fizičku spremnost. Kao i u drugim aktivnostima na otvorenom, očekuje se odgovorno i pažljivo ponašanje, kako ne bi došlo do povređivanja o stenu ili sajlu, sebe ili drugih učesnika na ferati. Tokom kretanja u ferati važno je držati određenu distancu u odnosu na ljude ispred i iza vas, voditi računa da ne proklizate ili odlomite kamen na osobe koje su iza vas. Morate sve vreme razmišljati gde i kako napraviti sledeći kora

    Pritiskala nas je oktobarska izmaglica, dok smo se vozili od Valjeva ka Debelom brdu. Dobro poznati predeli, kao da su se skupili pri naglom zahlađenju. Dim iz malobrojnih kuća se mešao sa tankim slojem magle, koja je gerilski puzala uz drveće. Put nalik na ogromnog pitona, savijenog u bezbroj serpentina, nas dovede do prevoja, čiji naziv omekšava visinu od hiljadu metara-Debelo brdo. Smešteno između planina Jablanik i Povlen, ispraća putnike upućene ka Bajinoj Bašti, stidljivo otvarajući staze prema vrhovima. A vrhovi, pomalo narogušeno, stražare nad ono malo zaseoka i malobrojnih stanovnika, odlučnih da tu ostanu zauvek. Prođosmo pored jednog takvog domaćinstva, dok smo se vozili do planinarskog doma. Makadamski put, odlično proširen i poravnat, urađen je prekasno da zadrži one koji su odavno otišli. Dom je otvoren. Pozdravismo se sa domaćinom, uz dogovor da ćemo svratiti na kafu, posle pešačenja. Prohladno jutro je odbijalo pomoć sunca, koje se tankim zrakama probijalo

    Istok je rađao svetlost.  Plovimo već poznatom rutom. Otkrivaju se sanjivi predeli kraj Srebrnog jezera. Bude se mesta opkoračena maglom. Deo Dunava kod Golupca je širok kao veliki morski zaliv. Talase tera košava sa Rumunske strane. Pospani gradić se budi sa osmehom ukroćene obale. Prolazimo kroz tunel ispod Golubačke tvrđave, kao kroz vekove ogrnute istorijom. Pratimo reku, koji čak i ukroćena u jezero, blista ogromnom snagom.   U Donjem Milanovcu kao da je upravo prošlo neko nevreme. U devet sati tek poneki pokret. Jedan trzaj tela na vratima kafane! Ili je samo senka konobara? -Jutro! Jel radite? Otvoreno? -Pa, da. Da, radimo. A šta bi ste vi? -Mi bismo mnogo kafe, molim lepo... -A, dobro, dobro. Samo momenat... Prođe dvadestak minuta. Stigoše i kafe. Ko još i gde žuri? Samo opušteno, ovo je Donji Milanovac. Kako li je u Gornjem... -Da platimo! -Samo momenat... Prođe još 20 minuta. Ne, ne žurimo nigde. Samo opušteno! Šta me briga kako je Gornjem Milanovcu!

  Ne morate da budete mladi i fleksibilni da biste krenuli sa jogom.   Nikada nije kasno da se krene sa jogom i kontinuirana praksa vodi ka fleksibilnosti i upoznavanju joga filozofije. Budite svoji. Prihvatite učenje. Probajte. Bićete zahvalni. Nakon izvesnog vremena osetićete se fantastično i svi bolovi u telu će nestati. Problemi sa telom izazivaju osećaj nelagodnosti. Možemo kriviti svet oko nas za osećaj nelagode, ali joga nas uči da imamo kontrolu nad osećanjima, razmišljanjima, emocijama i obsesijama. Svakodnevna joga praksa nas dovodi do jasnih i čistih misli. Ovo nam omogućava da svoju osnovu postojanja učvrstimo. Kada očistimo um od spoljnih uticaja, dopuštamo vibraciji iz prirode da dopre do nas. Dah je najvažnija alatka u jogi koja nas spaja sa kosmičkom energijom. Hiljadama godina ljudi su znali da su meditacija, rituali i ceremonije sastavni delovi sklada između čovečanstva i prirode. Postizanje balansa u umu, telu i duhu je cilj joge. U našem telu, ovo se postiže kro

    Pre nekoliko dana izašao mi je podsetnik – slika iz 2017. godine sa mog prvog ,,zvaničnog" planinarenja. U vremenu pre kovida, drugarica me pozvala – Hajmo na planinarenje na Povlen . Moje pitanje je bilo- Zašto? Ne sećam se tačno njenog odgovora, ali se sećam da je bila jesen, lep oktobar, da mesecima pre toga sam nisam izašla iz Beograda, pokušavajući da sustignem svakodnevicu. I nije mi polazilo za rukom. Spakovala sam hranu, vodu, slatkiše, grickalice… Tada sam još uvek naivno verovala da svu hranu koju ponesem, mogu i pojesti tokom planinarenja. Od opreme nisam imala apsolutno ništa. Jedina bitna stvar mi je bila da su odeća i obuća udobni da provedem u njima ceo dan. Duks i sportske pantalone, uz stare patike su bili sasvim dovoljni za sve to. Tako je počeo moj put organizovanog planinarenja. Bilo je lepo, ne preterano zahtevno, niti naporno. Topla jesen na Povlenu je svima za preporuku.   Nakon toga je prošla skoro čitava godina. Ista ona drugarica s p