Parče plavetnila-Gvozdačke stene

 

 

U našem užurbanom životu, malo je trenutaka u kojima smo svesni sebe. Oblaci nadvijeni nad dušom, poprimaju boju olova, dodajući i  težinu na njenu uskovitlanost. Tako spojeni, putujemo u nastavak zemlje, onaj deo oslobođen dužnosti. Kao retke zimske ptice, činimo prostor ispred sebe vidljivim…

Zaseok Vinčina voda, prekriven prvim snegom, smrznuto i ukočeno zagleda u kolonu prolaznika. Planinarski svet umekšava smehom mrzovoljno jutro. Vetar pojačava utisak hladnoće. Tragom nekog vozila, klizamo u pravcu vidljivog grebena. Ponegde napuštamo put, penjući se sakrivenim stazama, prteći devičanski beo pokrivač. Nebo pokriveno razvučenim teškim oblacima, sarađuje sa vetrom, kidajući jedno parče, negde ispred nas. Svetlost se nametljvo probija kroz taj komad plavetnila. Oči su uprte u tu tačku, očekujući da neka sila povuče rajfešlus do kraja, otkrivajući nebo u izvornoj odeći. Ostrva jelove šume daju usput snegu jaču dozu belila. Kuće pored puta ne odaju znakove života. Ovde ljudi žive od maja do oktobra. U planinska sela, zimi samo zima rado dolazi. I poneki planinar, željan tog ledenog plašta. Kvarimo duboki mir, rskajući nogama po snegu i rafalima neprekidnog niza reči.

Zaobilazeći vrhove, bližimo se tom otvorenom delu neba, iz kojeg nas miluje tračak sunca. Poslednja kuća u selu je i jedina u kojoj je prisutan domaćin...i domaćica. To nam je najpre otkrio jedn lepi, čupavi crni pas. Dotrčao je do nas, radosno se uvijajući i vrteći repom kao velikom četkom. Očito je da voli goste. Obradovao se, kao da smo došli na slavu. Domaćin nas je pozdravio, ali uzdržanije, nego njegov čuvar. Domaćica je mahnula, ulazeći u kuću.

Proprtismo stazu uz brdo, sve do samog vrha, sa kog je blesnuo vidik. Zasuti snopom svetlosti i daškom toplote, ostadosmo neko vreme, odbacujući misli od popunjenog trenutka. Podne se žedno napajalo svetlom, znajući da je kratkog daha. Iz pravca planine Bobije, ogromna vojska narogušenih oblaka je galopirala u našem pravcu. Otkopčani deo neba se zatvarao pred jurišom. Prenuti iz sanjarenja, pokrenusmo noge, duboko utonule u brazde ugaženog snega. Neke druge brazde, zaboravljenog detinjstva, iskoračiše iz mraka sećanja. Dražesna igra pije otrovnu dozu nostalgije...

Prenula se i kiša iz sanjarenja, pa izbacila sitne kapi u prve redove. Sneg sve više omekšava, kako prolazi dan. Penjemo se na vrhove, ubrzano dišući, dok se para iz usta meša sa nadolazećom maglom, koja se pojavila ni iz čega. Noge otežale, ali glava sve lakša. Ekipa navlači kabanice, vrlo drečavih boja, novonastalom sivilu u inat. Kao na nekoj planinskoj modnoj reviji, modeli pod kapuljačama hodaju sa vrhova ka šumi. Igra bojama je za trenutak zasenila igru maglovitog sivila. Život je lepši kad mu dodaš malo boje...

I dalje je uz nas četveronožni frend, neumoran i radostan. Kao da se i njemu sviđaju boje kabanica, pa se dobro počeša po svojoj crnoj, dlakavoj. Spustismo se sa grebena na put kojim smo jutros i krenuli. Oni delovi koji su bili zaleđeni, sada su blatnjave lokve, u sred beline. Gazimo kroz te smese sa još uvek, zadovoljnim izrazima lica. 

Horizont je ubrzano nestajao pred pogledom, predajući se okupaciji oblaka, smireno, stoički, bez ijednog pokreta. Realan svet planinskog lanca Valjevskih planina i Azbukovice je odjednom postao neprimetljiv, prepušten bliskoj prošlosti. Naš svet je pripadao umirućem danu, koji nas je ispraćao na dobar put. Taj put nas je doveo do mesta odakle smo i krenuli.

 Do kraja jednog lepog ciklusa, ispratili su nas i sneg i kiša, taj vodeni svet različitih stanja ispod istog oblaka. I crni pas, koji je i dalje mahao repom, obilazeći oko kombija i gledajući sa nevericom da odlazimo u nepoznato, a ne vodimo sa sobom i njega, stvorenje nežne privrženosti i ogromne ljubavi...

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović