Džepovi Prirode

  „ U sred duboke tišine Naleti snažan vjetar I zadrhta zemlja pod nogama Uskovitla se vreo vazduh Po krošnjama drveća Pa lišće započe bjesomučni ples Koji je ličio na aplauz Mnogobrojnih, suvih dlanova…”   Mokre livade se otvaraju i šire bregovima iznad Valjeva. U dolini Kolubare ostade sav požuteli vazduh. Dok smo grabili ka Leliću i Mravinjcima, svet je dobijao prijatnije oblike. Kroz zamagljeno staklo videh živahnost u jednom dvorištu. Novembar je izgleda, uzimao svinjski danak. Dim iz velikog kazana je označio krčkanje čvaraka. Zima se sama najavljuje… Razblaženo plavetnilo je lagano bojilo nebo. Okolna brda su jasno uobličena, primajući jutarnju svetlost kao pričest. Iza jednog se pojavi bleštavilo manastira Lelić. Ceo krajolik kao da je zapevao istu molitvu. Neka poživi jesen…Aleluja! Samo što se oči privikoše na svu tu raskoš, ispred kombija protrča srna! Zastade kraj puta, gledajući u nas netremice. U momentu je njen pogled bio cela planeta, ugrožen

  Ustoličena kao kraljica, pružila se svom dužinom, puštajući Kučaj i Homolje da joj zavide. Obučena u odoru stoletnjih bukava, ponekad   se lenjo osvrne na korita Resave i Mlave, verovatno gledajući ptice kako kruže oko pećina, dubokih njenih očiju. Zimi   je oštra i loše raspoložena, a kad stigne   leto, promeni ćud,   postajući kao devojka: lepa, nevina i podatna. Sve njene vrtače, ponore i useline, krase priče o jednom carstvu, carstvu divljine, koja se u oku namernika pretače u iskonsku lepotu. Dodir vetra koji krstari njenim šumama je kao nežan dodir pripitomljene zveri. A u kasnu jesen se pretvara u lepoticu za kojom se okreću i Jastrebovi, ispuštajući pohotljive krike...   Uveliko je jesen i razigrano lišće opada sa grana hvatajući se za gusti, magličasti vazduh, dajući   svom plesu neponovljivi ritam kapanja suza. Raskošne boje jesenjeg pokrivača deluju umirujuće u trenu kada se priroda, lepa i umorna, prepušta snu. Usamljena stabla na požutelim proplancima utonula su u

    Rano je jutro. Kroz vlažno staklo nadire sivo telo magle. U retrovizoru se odslikavaju žute table sa nazivima mesta pored kojih tiho prolazimo. Stepojevac, Lazarevac, Ćelije, Lajkovac...Ceo svet je zamagljen. Valjevo ima i dodatnu dozu žute u vazduhu. Dragan vozi kombi  i ne trepće. Iz suprotnog pravca se pomaljaju kamioni, kao velike utvare. To je znak da je u blizini kamenolom. Ubrzo će i pauza. Kafa miriše u glavi. Napokon, Podbukovi. Kao da smo probili ogromni zid, uđosmo u suncem okupanu dolinu Bukovske reke. Kafana kraj puta, „Dani dušom“ nas zaustavi. Pa da „danemo“. Proveravam da li je otvoreno. -Dobro jutro Nado! Ima li kafe? -O, dobro jutro! Za planinare i ratluk, ako treba J -E fino! Pristavljajte pun lonac! Udobno se smestismo uz karirane stolnjake, čekajući topli napitak. U kafani samo jedan gost. Komšija svratio na drugu jutarnju, pa sa Nadom bistri lokalne probleme. Posle 5 minuta, prilazi Nada i tiho mi govori: -Bane, nestalo struje! -Opala! Imat

                   Veliko parče nebesa je pritislo planinu koja se ne da sabiti nisko, jer je svoja grandiozna leđa podmetnula taman tamo gde treba i ne pomišljajući   da se mrdne ni za trun. Samo je sa orlovima i oblacima na ti i prisno im se obraća . Prkosi drčnim ljudima, prljavima namerama, alavim spodobama punih kojekakvog prokletstva, koji bi da unovče i vazdušne puteve ispod krila beloglavih orlova. Otima se asfaltu, odbacuje beton. Uvek svira iskonsku verziju srpskog bluza kroz krošnje četinara, vojničkog držanja.                  I kad se pokaže u punoj veličini, skidajući   maglu   sa vrhova, kao da je svilena spavaćica, vide joj se rečice i potoci, plavi i isprepleteni kao spletovi vena na uvežbanom ljudskom telu...                 Dok se oktobar zavlačio kroz ulazne kapije novembra, subotnje jutro je stresalo maglu sa pospanih očiju. Živopisni predeli u dolini reke Jadar su se jarko budili sa prvim zracima sunca. Jesen je već uveliko slikala okoliš, njenim prepoznatlj