Džepovi Prirode

  „ U sred duboke tišine Naleti snažan vjetar I zadrhta zemlja pod nogama Uskovitla se vreo vazduh Po krošnjama drveća Pa lišće započe bjesomučni ples Koji je ličio na aplauz Mnogobrojnih, suvih dlanova…”   Mokre livade se otvaraju i šire bregovima iznad Valjeva. U dolini Kolubare ostade sav požuteli vazduh. Dok smo grabili ka Leliću i Mravinjcima, svet je dobijao prijatnije oblike. Kroz zamagljeno staklo videh živahnost u jednom dvorištu. Novembar je izgleda, uzimao svinjski danak. Dim iz velikog kazana je označio krčkanje čvaraka. Zima se sama najavljuje… Razblaženo plavetnilo je lagano bojilo nebo. Okolna brda su jasno uobličena, primajući jutarnju svetlost kao pričest. Iza jednog se pojavi bleštavilo manastira Lelić. Ceo krajolik kao da je zapevao istu molitvu. Neka poživi jesen…Aleluja! Samo što se oči privikoše na svu tu raskoš, ispred kombija protrča srna! Zastade kraj puta, gledajući u nas netremice. U momentu je njen pogled bio cela pl...

  Ustoličena kao kraljica, pružila se svom dužinom, puštajući Kučaj i Homolje da joj zavide. Obučena u odoru stoletnjih bukava, ponekad   se lenjo osvrne na korita Resave i Mlave, verovatno gledajući ptice kako kruže oko pećina, dubokih njenih očiju. Zimi   je oštra i loše raspoložena, a kad stigne   leto, promeni ćud,   postajući kao devojka: lepa, nevina i podatna. Sve njene vrtače, ponore i useline, krase priče o jednom carstvu, carstvu divljine, koja se u oku namernika pretače u iskonsku lepotu. Dodir vetra koji krstari njenim šumama je kao nežan dodir pripitomljene zveri. A u kasnu jesen se pretvara u lepoticu za kojom se okreću i Jastrebovi, ispuštajući pohotljive krike...   Uveliko je jesen i razigrano lišće opada sa grana hvatajući se za gusti, magličasti vazduh, dajući   svom plesu neponovljivi ritam kapanja suza. Raskošne boje jesenjeg pokrivača deluju umirujuće u trenu kada se priroda, lepa i umorna, prepušta snu. Usamljena stabla na p...

                   Veliko parče nebesa je pritislo planinu koja se ne da sabiti nisko, jer je svoja grandiozna leđa podmetnula taman tamo gde treba i ne pomišljajući   da se mrdne ni za trun. Samo je sa orlovima i oblacima na ti i prisno im se obraća . Prkosi drčnim ljudima, prljavima namerama, alavim spodobama punih kojekakvog prokletstva, koji bi da unovče i vazdušne puteve ispod krila beloglavih orlova. Otima se asfaltu, odbacuje beton. Uvek svira iskonsku verziju srpskog bluza kroz krošnje četinara, vojničkog držanja.                  I kad se pokaže u punoj veličini, skidajući   maglu   sa vrhova, kao da je svilena spavaćica, vide joj se rečice i potoci, plavi i isprepleteni kao spletovi vena na uvežbanom ljudskom telu...                 Dok se oktobar zavlačio kroz ulazne kapije novembra, subotnje jutro je stresalo maglu sa pos...

    Pritiskala nas je oktobarska izmaglica, dok smo se vozili od Valjeva ka Debelom brdu. Dobro poznati predeli, kao da su se skupili pri naglom zahlađenju. Dim iz malobrojnih kuća se mešao sa tankim slojem magle, koja je gerilski puzala uz drveće. Put nalik na ogromnog pitona, savijenog u bezbroj serpentina, nas dovede do prevoja, čiji naziv omekšava visinu od hiljadu metara-Debelo brdo. Smešteno između planina Jablanik i Povlen, ispraća putnike upućene ka Bajinoj Bašti, stidljivo otvarajući staze prema vrhovima. A vrhovi, pomalo narogušeno, stražare nad ono malo zaseoka i malobrojnih stanovnika, odlučnih da tu ostanu zauvek. Prođosmo pored jednog takvog domaćinstva, dok smo se vozili do planinarskog doma. Makadamski put, odlično proširen i poravnat, urađen je prekasno da zadrži one koji su odavno otišli. Dom je otvoren. Pozdravismo se sa domaćinom, uz dogovor da ćemo svratiti na kafu, posle pešačenja. Prohladno jutro je odbijalo pomoć sunca, koje se tankim zrakama p...

    Istok je rađao svetlost.  Plovimo već poznatom rutom. Otkrivaju se sanjivi predeli kraj Srebrnog jezera. Bude se mesta opkoračena maglom. Deo Dunava kod Golupca je širok kao veliki morski zaliv. Talase tera košava sa Rumunske strane. Pospani gradić se budi sa osmehom ukroćene obale. Prolazimo kroz tunel ispod Golubačke tvrđave, kao kroz vekove ogrnute istorijom. Pratimo reku, koji čak i ukroćena u jezero, blista ogromnom snagom.   U Donjem Milanovcu kao da je upravo prošlo neko nevreme. U devet sati tek poneki pokret. Jedan trzaj tela na vratima kafane! Ili je samo senka konobara? -Jutro! Jel radite? Otvoreno? -Pa, da. Da, radimo. A šta bi ste vi? -Mi bismo mnogo kafe, molim lepo... -A, dobro, dobro. Samo momenat... Prođe dvadestak minuta. Stigoše i kafe. Ko još i gde žuri? Samo opušteno, ovo je Donji Milanovac. Kako li je u Gornjem... -Da platimo! -Samo momenat... Prođe još 20 minuta. Ne, ne žurimo nigde. Samo opušteno! Šta me briga kako je...