Jablanik-granice pogleda




Prosuti kristali po površini snežne gomile prelamali su svetlost, dok su se noge lomile u kolenima, propadajući duboko. Netaknuta belina se razmilela kao anestezija, u nenaviknutim, žmirkavim očima.
Kraj puta se napušteni kućerak pokrio snežnom kapom. Tišina vapi za malo zvuka. Glasovi se oslobodiše. Prtimo sneg u obliku vijugave bele anakonde. Đonovi žvaću korake. Svaki pređeni metar je nagrada. Oblačići vodene pare lebde iznad usana. Zamagljene naočare odbijaju mačeve sunčevih zraka. Stotinu metara je kao kilometar. A kilometru nigde kraja.

- Bane, koliko smo prešli?
- Koliko imamo još do vrha?
- Gde je uopšte taj vrh?
Na svakoj pauzi sijaset pitanja.
Potpuno osvetljen dan nas hladno obuzima. Tamna kolona navire ka liniji prozračnih oblaka. Nebo se boji svetloplavom.
- Čoveče, pa ovo je bajka!

- Pluća mi se raširila kao balon.
- Jel sada pauza? Imam li vremena za cigaretu?

Vetar se šunja kroz zaleđene grane ukočenog drveća. U zavetrini je mekše. Sunce nas oblaže toplinom. Planinski vrhovi strpljivo stoje ispod snežnog pokrivača, stavljajući pogledima granicu.
- Hoćemo li dalje?
Dalje kao da postaje sve bliže. Škripi sneg i nečiji zubi. Noga gazi strojevi korak. Leva, desna, leva, desna... Štapovima probadam neokrnjenu belinu. Rupe prave liniju destrukcije. Na nekim mestima upadam duboko do pojasa.

- Ako propadnem do brade, ne obazirite se. Vidimo se na proleće...
- Važi! Vode imaš. Ostavićemo ti nešto za grickanje. Malo snega, na primer?
- Hvala! Znao sam da ste puni empatije. Ipak ću da grickam palačinke u „Platanima“.
- Ok. Ko bude danas najviše prtio stazu, dobija ekskluzivno pravo da gleda kako palačinke nestaju.
- O, kakva duša od čoveka!

Utom pređosmo goli brežuljak i uđosmo u šumu. Grane posute kristalima leda ukočene nekako svečano, kao zastave o državnom prazniku. Uspon postaje sve teži. Cipele proklizavaju kroz donje slojeve starog snega. Mešaju se reski zvuci sa šljapkanjem kroz barice.
- Ali iskreno, koliko ima još do vrha!?
- Sasvim iskreno, 20 minuta.
- Ma daj! Pa to si rekao pre 15 minuta, na pauzi!
- Kojoj pauzi?

Prođe nekako i tih 20 minuta. Dočepasmo se vrha. Jablanik se malo skupio pod naletom vetra. Skupismo se i mi u blagoj zavetrini. Iz valovitih proplanaka štrči poneka vlat smrznute trave. Na horizontu blistaju Zlatibor i Tara. U blizini dremucka Medvednik. Preko kanjona Ljuboviđe, sinula belinom, pozira Bobija. Pogled me vuče levo. Gvozdačke stene, ti biseri u nizu, igraju igru neobičnih sena. Krug zatvara Povlen. Namrgođen, kao pravi vojnik, stražar, gleda nemo u našem pravcu...

Uši počinju da bride pod naletima vetra. Jedva se okupljamo za jednu zajedničku fotku. Zastava kao mali paraglajder, traži da poleti. Trenutak već postade prošlost.


Krenusmo nazad, našom uprćenom stazom. U susret nam stiže par skijaša. Da li je njima bilo malo lakše? Osmeh na licima to i potvrđuje.
- Vi ste prtili sve do vrha? Savaka vam čast!
- Vi ste na skijama sve do vrha. Svaka vama čast!

Kratko se počastismo pohvalama, pa nastavismo spuštanje ka Debelom brdu. Dobijamo ubrzanje kroz ugaženu stazu. Na otvorenim delovima, van šume, zastajemo upijajući dragocenu toplinu sunca. Poslednji kilometar se odužio. Nije više bilo pitanja. U dubokoj tišini odzvanjali su koraci. Sunce se naglo okomilo na zapadnu stranu planine.
Boba se požali na bolove u leđima.
- Ima li neko diklofen?
- Može li brufen?
- Daj šta god!
- Šta je? Diskus hernia?
- Bez diskusije!



Prođosmo još jednu deonicu, kad se oglasi i Staniša.
- Da nemaš magnezijum?
-Ja? Samo povišen holesterol. Što?
- Imam grčeve u nogama! Baš se upalilo!
- Pa što ćutiš, brate! Sedi, da te izmasiram.
- Gde da sednem?
- Pa na ranac. Nemam fotelju!

Videh po bolnom izrazu lica da mu nije do zezanja. Izmasirah mu obe noge. Malo je živnuo.
- Izdrži još malo, junače!
- Koliko je to još malo?
- Nema ni 20 minuta.
- Iskreno?
- Pola sata.
- Ubiću te!

Dogegasmo se do Debelog brda. Crveni krov parkiranog kombija je razmekšao poglede. Dragan nas je strpljivo čekao u vrlo teškim uslovima dobro zagrejane kafane. Da se ipak brinuo, odade ga pitanje čim nas je ugledao:
- Ljudi moji, jeste li se smrzli!?
- Samo se Staniša smrzao. Toliko je kukao, da smo ga morali ostaviti do proleća.
- Samo ti zezaj! Za kaznu, sad nas vodiš na palačinke!
- Kaznu prihvatam sa oduševljenjem! Ti plaćaš!
- E, kuku meni!!!





Dopisnik iz Džepova Prirode:
Branislav Makljenović

Коментари

Популарни постови са овог блога

Hajking je odličan izbor

Vetar u nogama