Šmeker u žutom kaputu-Magleš

 

„U sred duboke tišine

Naleti snažan vjetar

I zadrhta zemlja pod nogama

Uskovitla se vreo vazduh

Po krošnjama drveća

Pa lišće započe bjesomučni ples

Koji je ličio na aplauz

Mnogobrojnih, suvih dlanova…”

 

Mokre livade se otvaraju i šire bregovima iznad Valjeva. U dolini Kolubare ostade sav požuteli vazduh. Dok smo grabili ka Leliću i Mravinjcima, svet je dobijao prijatnije oblike. Kroz zamagljeno staklo videh živahnost u jednom dvorištu. Novembar je izgleda, uzimao svinjski danak. Dim iz velikog kazana je označio krčkanje čvaraka. Zima se sama najavljuje…

Razblaženo plavetnilo je lagano bojilo nebo. Okolna brda su jasno uobličena, primajući jutarnju svetlost kao pričest. Iza jednog se pojavi bleštavilo manastira Lelić. Ceo krajolik kao da je zapevao istu molitvu. Neka poživi jesen…Aleluja!

Samo što se oči privikoše na svu tu raskoš, ispred kombija protrča srna! Zastade kraj puta, gledajući u nas netremice. U momentu je njen pogled bio cela planeta, ugrožena i uplašena! Već sledećeg trenutka je kročila u žbunje i nestala u šumarku, kao neko priviđenje. Dragan nas odveze dalje, u susret planini.

Stari dobri, zakrpljeni asfalt gurao je naše točkove uvis, predstavljajući sveže umivene zaseoke, pokošene, poorane, posejane. Šume blistaju, pomalo ukočene, bez aktivnog vežbanja sa trenerom-vetrom. Bližeći se vrhovima, pogled je gladno hvatao za gušu sve do Maljena, Povlena, Medvednika…

Priroda nobuzdano slika svojom magičnom četkicom, sve radosti jesenjeg ustoličenja. Mešajući crvenu, žutu i zelenu, dala je prostor za savršen timski rad. Izložba je u toku…

 

Na mestu gde makadamski put odlazi od asfalta, ulazeći u velelepnu šumu, izvršismo pripreme za pešački ulazak u svet ogromnih stabala. Debeli tepih od lišća je šuškao ispod cipela, prekidajući samotnu tišinu. Onda krenuše i glasovi:

-Je li staza teška?

-Koliko ima uspona?

-Malo je hladno u šumi!

Sijaset pitanja i komentara pretvoriše tišinu u slapove reči. Zagrejanost hodanjem je kravilo pesimizam. Osmeh se polako širio ispod razgolićenih grana. Lepa šumska staza nas je pozvala do izvora i česme. Ledena voda je punila flaše tankim mlazom. Iznad česme se raširio proplanak, ugostivši solidno zdanje šumske kuće. Sto sa klupama, natkriven i čist, govorio je o skoroj upotrebi. Odmorismo i sami, udišući jutarnju svežinu novembra. Sunce se probijalo kroz grane, zavirujući u rančeve, iz kojih se već izlazili sendviči...

Sa blagim nestrpljenjem krenusmo dalje, u šumsko kraljevstvo. Jedino su ptice bile njeni čuvari, opominjući svojom pesmom da smo ušli duboko u teritoriju lepote. Korak po korak, reč po reč i izbismo na kružni put, koji nas dalje povede ka vrhovima. Uskoro izađosmo na čistinu iznad livada, pa nas dočeka sunce, toplo i veselo. Osmesi se umnožiše. Pitanja pređoše u utiske:

-Jao kako je lepo!

-Vidi onu šumicu!

-Pa ovo je divno! Ja ne idem odavde!

Kada te novembar počasti ovakvim danom, ne razmišljaš mnogo, nego se odmah prepustiš, uzimajući sve što nudi i dajući mu za uzvrat sebe. Tako i nastupismo, izlazeći pred jednu kuću. Vrh je u blizini.

-Da se popnemo odmah, pa posle odmaramo?

-Može. Idemo!

Kratak uspon je bio kao kolač preliven čokoladom. Pojedosmo ga odmah, brzo žvačući. Staza je dala sve od sebe da nas opsjeni. Uska, kamenita, šumovita, grbava, lišćem pokrivena. Šta ćeš više od toga! Malo odmorismo na stenama prosutim po vrhu Pali, koji se sav zaPalio od boja na svojih hiljadu i nešto preko...

-E pa vidiš li ti šta mnogi propuštaju! Zamisli da si danas ostao u sivom Beogradu, a Magleš ovako domaćinski raspoložen!   --reče Svetlana, razmišljajući na glas.

-Ja za malo da ne krenem! Kao: gde ću sama!?—priznade sama sebi Dragana.

-Ma, ne čekam nikoga! Neka im rastu zazubice!

-Da, da. Neke drugarice mi pišu: draga, što ne zoveš!? Ala ti uživaš!

-Jeste, uživam i više nikog ne zovem, jer mnogi imaju samo izgovore!

-Dobro si to rekla! Na kraju, da ti kažem: idem sama, ali nikad nisam sama.

Dok svi iznesoše svoje stavove, podne dobrano ugazi u drugi deo dana. Silazimo nazad stazom  iz bajke. Livada nas prihvati u svoje prostrano dvorište. Pogled na okolne vrhove je obasipala izmaglica, pa je sve ličilo na neobično izvezenu beličastu zavesu. Sunce je milovalo lica, okrenuta ka njemu sa puno poverenja. Grupna terapija je otpočela...

Ispitujući horizont pogledom, ušima začuh glas domaćina iz obližnje kuće:

-Pa ljudi moji, jeste li se umorili!?

-Taman posla -dobaci Svetlana-mi se ovde odmaramo!

-Bogami, imate i gde! Ovo je moj  rodni kraj, ali i moj mali raj.

-Nije što je vaše, ali jeste rajski! Priroda je izdašna i očuvana.

-Pa, nadam se da će tako i ostati, mada neki likovi kupuju mnogo hektara. Ko zna šta će sa tim...

-A jeste vi iz Valjeva?

-Živim u Petnici, ali sam poreklom iz Stare Hercegovine. Trnavci, na tromeđi.

-Od kojih?

-Od Đurovića.

-Opa! Pa i moja baba je iz tih krajeva, isto Đurović!

-Pa lepo! Pozdravi babu!

-Hoću, hvala! Čim budu prve zadušnice!

Dok su se jedni prisećali rodnog kraja i pokojnih baba, drugi zadremaše, naslonjeni na osušeni balvan. Pozvah ove budne da damo nogama i očima još malo praznika. Uspesmo se na greben, braneći se od gloga i trnovitih šipuraka. U travi brabonjasti tragovi ovaca. Na nebu ispracelisani oblaci. Plavo dobija svetliju nijansu, gledajući kako se dan ubrzano topi.

-Uf, tek je tri, a ode dan!-oglasi se Vera.

-Gde ode?

-Beži bre Bane!-obrecnu se, pucajući iz fotoaparata.

Pozdravismo domaćina, kako i dolikuje, pa krenusmo opet u šumska prostranstva.

-Domaćine, eto nas na proleće, pa da pravimo čorbast pasulj?

-Može brate mili i neko jagnješce...

-E, to je već ozbiljna ponuda! Evo ruke...

-Hajd, zbogom!

Sa ulaskom u šumski deo staze, stiže nas i studen! Jakne, rukavice i kape zameniše sunce. Tabanamo u pravcu iz kojeg smo i krenuli. Prvi sumrak pade kao zrela kruška. Pomolio se crveni kombi, parkiran kraj glavnog puta. Pomolio se odnekud i naš vozač, Dragan!?

-Stigli ste? Evo i mene!

-Gde si ti bio?

-Malo prošetao, pa se zašetao! Evo ga, 12 kilometara!

-Pa što nisi sa nama krenuo? I mi smo toliko pretabanali!

-Ja to samo po asfaltu, za sada...

-Ako si umoran i ne možeš da voziš, neka nas do proleća?

-A, ne mogu! Slava mi je iduće nedelje!

-Jel nas to pozivaš?

-Beži bre, Bane!

Malo klimavim nogama, ali ipak nas je spustio do manastira Lelić. Obilazimo lepo zdanje, zadužbinu Vladike Nikolaja. Dan je ustupao radno mesto noći, koja se sa posetiocima spremala za večernju službu. Vazduh je treperio od iste one, jutarnje i nečujne molitve...

“Sve se izmješalo u čupavoj glavi
Slavim stari praznik sasvim nove pjesme
Slavim nebo što se ravnodušno plavi
Pijem ovaj život sa odvrnute česme…” 

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović