Sa orlovima na ti…Bobija

 

                 Veliko parče nebesa je pritislo planinu koja se ne da sabiti nisko, jer je svoja grandiozna leđa podmetnula taman tamo gde treba i ne pomišljajući  da se mrdne ni za trun. Samo je sa orlovima i oblacima na ti i prisno im se obraća . Prkosi drčnim ljudima, prljavima namerama, alavim spodobama punih kojekakvog prokletstva, koji bi da unovče i vazdušne puteve ispod krila beloglavih orlova. Otima se asfaltu, odbacuje beton. Uvek svira iskonsku verziju srpskog bluza kroz krošnje četinara, vojničkog držanja.

                 I kad se pokaže u punoj veličini, skidajući  maglu  sa vrhova, kao da je svilena spavaćica, vide joj se rečice i potoci, plavi i isprepleteni kao spletovi vena na uvežbanom ljudskom telu...

 

              Dok se oktobar zavlačio kroz ulazne kapije novembra, subotnje jutro je stresalo maglu sa pospanih očiju. Živopisni predeli u dolini reke Jadar su se jarko budili sa prvim zracima sunca. Jesen je već uveliko slikala okoliš, njenim prepoznatljivim bojama. Na nekim njivama kombajni skidaju zaostalu kukuruznu šaš. Sve ostalo je porađeno i ostavljeno u ambare. Kraj puteva leže uredno poslagani metri drva. Dolazi zima...

             Prelazeći preko reke Ljuboviđe, prepuštamo se lošem asfaltu da nas vuče uz planinu, kao isprepleteni  tregeri na  gorostasnom telu. Zaseoci stoje zatečeni pogledom nepoznatih ljudi. Poneki traktor se sklanja uz među. Kroz pramenove magle se pomaljaju vrhovi Bobije. Optočeni bojom zlata, stoje gore visoko, neuhvatljivi, nedodirljivi...

             Malo posle sela  Savkovići , a malo pre  Razbojišta, počinje makadamski put ka  šumskoj kući i vrhovima Bobije. Tu i stadosmo, pripremajući se za pešačenje, kojeg su noge bile vidno željne. Potpuno iščezla magla je dala šansu suncu da zablista, što je dotični zdušno iskoristio. Lakim koracima krenusmo u epicentar planine. Fantastična lepota ostavlja potpis na sve strane. Jesen šara grafite jarkim bojama. Jedna krava me ubode vlažnim pogledom. Ovce poređane u zonu odbrane uzvukuju čuvenu parolu:

- beeeee!

              Za čas smo izašli do šumske kuće i ulaza u carstvo tišine. Prvi vidikovac je pucao direktno u Medvednik. Iza njega je izvirivao i Jablanik, pomalo stidljiv jutrom. Bobija nas je čvrsto stegla u zagrljaj, ne hajući za epidemiološke mere. Zdravo crvenilo pređe i na naša lica. Svaki udah je blagodet. Pluća pevaju pesmu zahvalnosti. Sledeći vidikovac je lagano pravio uvertiru, otkrivajući predele iznad kanjona reke Tribuće i Trešnjice. Nebo se poprskalo plavom, prizivajući orlove da zaplešu krilima. Šume gore crveno, kao da su zapaljene.

-A, da te pitam, koja je ono planina na horizontu?

-To je jedna horizontalna planina!

-Ma ne zezaj!

-Nema zezanja sa Tarom!

-Pa mi smo blizu Bosne?

-U romingu smo, zajedno sa bukvama...

            Nastavak staze se šepurio gore pomenutim bukvama, promešanim sa drčnim izdancima  stabala  crnogorice, što je davalo utisak da raj nije daleko.

           Još jedan vidikovac je uhvaćen kako dremucka na steni u sred šume. Pogled se spuštao kao sa skakaonice, leteći iznad kanjona Tribuće, kao orao kad opazi zeca. Velika golet Košljanskog brda se uvijala pod narandžastom čarolijom neodoljive paprati. Priroda se ubrzano sprema za počinak...

           Mnogo opalog lišća dalo je šansu da cipelama stvaramo muziku. Koncert šuškanja i pucketanja je milovao uši. Upaljeni gradski nervi su gubili oštrinu.  Tišina je odzvanjala iza nabujalih reči. Dan smo gutali u velikim zalogajima. Stigosmo i na najviši vrh. Tornička Bobija, 1272m.

           Divan šumski proplanak, naružen antenama. Još malo napred i eto nas u raju! Izronjen iz šume, vidikovac naglo prelazi u strme stene i livade, otvarajući očima  stranice tek načete bajke. Dobro naoružani odličnim pozicijama, dadosmo oduška pomalo tupim čulima. Ceo sat smo ležali, sedeli, upijali, odašiljali, primali...Bili smo primljeni u krug privilegovanih, jer ovakav dan je poklon, kao zlatna platna katica.

           Na bankomatu dobrih vibracija, podigosmo maksimalan iznos i krenusmo nazad, utvrđujući  lektiru iz šumskih priča. Poslednji vidikovac u ovom bisernom nizu je ponovo vratio pažnju na  Medvednik, koji je stajao preko puta Bobije, nezainteresovan za naše malo postojanje. Reka Ljuboviđa se usekla između dva diva, žureći da majci Drini odnese  poklone. Omađijani već krhkim i blagim zracima sunca, bacali smo više od pogleda, pomalo i deo sebe, niz užarene šume obojene plamenom žudnje za stapanjem sa iskonskim...

-A, da te pitam!?

-Pitaj!

-Kada ćemo opet na Bobiju?

-Najkasnije, na proleće.

-Super! Upiši me!

 

Planinsko proljeće nadolazi jasno.
Život sa smrću igra drevni ples.
Za stoti početak, nikad nije kasno.
Za ekipu šume, obuko sam dres.

 

         Sve kraći dan je ubrzano oticao niz vremenski kanjon. Vreme je da pođemo nazad, a kao da smo tek došli. Mrak je vrebao iz udolina. Grabimo savršene trenutke i trpamo u džepove sećanja. Zatrebaće...

 U povratku merkamo sklad lepog zdanja crkve brvnare, na proplanku, u šumarku.

 Kraj crkve je izvor. Od izvora su dva putića. 

 Jedan  za početak bajke, drugi za njen kraj...

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović