Kroz maglu do sunca-Subjel

 

 

Rano je jutro. Kroz vlažno staklo nadire sivo telo magle. U retrovizoru se odslikavaju žute table sa nazivima mesta pored kojih tiho prolazimo. Stepojevac, Lazarevac, Ćelije, Lajkovac...Ceo svet je zamagljen. Valjevo ima i dodatnu dozu žute u vazduhu. Dragan vozi kombi  i ne trepće. Iz suprotnog pravca se pomaljaju kamioni, kao velike utvare. To je znak da je u blizini kamenolom. Ubrzo će i pauza. Kafa miriše u glavi. Napokon, Podbukovi. Kao da smo probili ogromni zid, uđosmo u suncem okupanu dolinu Bukovske reke. Kafana kraj puta, „Dani dušom“ nas zaustavi. Pa da „danemo“.

Proveravam da li je otvoreno.

-Dobro jutro Nado! Ima li kafe?

-O, dobro jutro! Za planinare i ratluk, ako trebaJ

-E fino! Pristavljajte pun lonac!

Udobno se smestismo uz karirane stolnjake, čekajući topli napitak. U kafani samo jedan gost. Komšija svratio na drugu jutarnju, pa sa Nadom bistri lokalne probleme. Posle 5 minuta, prilazi Nada i tiho mi govori:

-Bane, nestalo struje!

-Opala! Imate plin ili smederevac?

-Imamo u kući, ovde ne.

-Eto vraga!

-Skuvala sam dve kafe i treća nije bacila ključ!

-Pa, dajte te dve brzinski! Meni tu treću, bez ključaJ

-Izvinite! Dešava se to ovde često. Šta ćeš!

-Ne sekerijte se, Nado! Eto nas uskoro, ponovo...

Nas troje brzo popismo kafu, da nas ostali ne bi mrko gledali.

-Doviđenja, Nado!

-Izvinite još jednom! Baš mi je krivo!

-Bez brige! Sad ćemo da popijemo jednu na Divčibarama.

Još pola sata vožnje serpentinama kroz pocepane trake magle, u susret razvedrenoj planini. Sunce uzimalo primat, šaljući vedre poruke. U prolazu, sa vidikovca „Paljba“, ukaza se belo more, zakačeno za vrhove stabala, dole negde na padinama Maljena. Stigosmo i do centra Divčibara. Ovog puta je akcija pijenja kafe bila uspešna. Nismo mnogo merakali, jer nas je ispred hotela čekao fantastičan dan...

Spremni za pokret, kao zapete puške, krenusmo peške ka Crnom vrhu, ostavljajući Dragana da se odmori natenane. Spreman je bio i jedan lepi izdanak lovačkog psa. Odmah nas je zapratio kao na instagramu. Hodao je uz nas kao  popodne uz mrak.

Tek što smo se zagrejali, obresmo se na Crnom vrhu. Sunce je lepo milovalo novembar, koji se šepurio u kratkim rukavima. Ispod nas nastavak onog istog mora magle. Spuštajući se sa vrha ka vodopadu, kravile su se jesenje boje, direktno tekući u tu ogromnu belu masu.

-„Kakav radostan dan! Ptice pevaju: aleluja“

Šuma je otvarala deonice ušuškanih staza, posutih obilnim blagom tek opalog lišća.

-„Koraci ko laki oblaci! Skoči nek te zemlja odbaci“.

Zakačeni kao štipaljkama za  sunčani osmeh, spustismo se u dolinu. Magla se povlačila pred malom planinarskom vojskom, osetivši da gubi moć od toplog zračenja iz  veselih pogleda. Prolazeći kroz zaseok, uzbunismo sve živo, osim ljudi. Psi laju dok planinari prolaze. I naš pratioc je lajao. Ovce i krave su samo začuđeno gledale. Dva petla u jednom dvorištu, nastaviše ne tren prekinuto nadmudrivanje. Svet se polako pretapao iz bajke u basnu, dopuštajući nam da budemo aktivni učesnici...

Prilazeći vodopadu, spazih obris crvenog kombija. Dragan je već stigao.

Prelazeći preko drvenog mosta, začuh huk vode! Obilne kiše su pohodile i Kosjerićki kraj, učinivši vodopad grandioznim delom prirode. Preko uglačanih stena se spuštala kanonada vodenih talasa, propadajući u mali kazan. Kapljice su letile na sve strane, stvarajući tanku vodenu zavesu. Potok se probijao silovito iz obližnjeg šumarka, sav ponosan što je tako ojačao posle letnjih suša.

Niko nije morao naglasiti da je poželjno ostati neko vreme u miru, na ovom savršenom mestu. Vrlo brzo se merenje minutima pretvara u obilje bucmastih trenutaka.

-Hoćemo li? Malo je zahladilo!

Magla je zauzimala nove položaje, šunjajući se kroz udoline potoka. Izbegosmo direktan kontakt, ulazeći u kombi. Dugouhi drugar nas je spremno pozdravio zevanjem i otišao nekim svojim putem.

 Ukradosmo par kilometara asfalta, do etno sela „Gostoljublje“. Tu nas vrlo gostoljubivo dočekaše dva psa, sa jasnom željom da nam se pridruže na putu za vrh Subjel. Želja beše ispunjena. Još zaseoka. Još bajke. Još basne. Popodne je već uveliko trajalo i pretilo mrakom. Uđosmo u šumsku stazu, kao u dnevni boravak, nekog dobrog prijatelja. Vrlo strma, dovoljno kratka, potpuno lepa. Oznojeni i zdihani, odmorismo se na vrhu, ispod antena. Još malo besplatnih zraka grejanja. Još vitamina D3.

-A, jel se spuštamo istom stazom?

-Tako je.

-Uf! A neki taxi?

-Ma, pre nego pozoveš taxi, već si doleJ

Sitnim, opreznim koracima, sa malo proklizavanja, stigosmo u podnožje. Kočioni sistemi su izdržali. Vraćamo se kroz već poznate predele, koji su lagano tonuli u nadolazeću magiju mraka.

Kako su nas dočekali, tako nas i ispratiše, dragi četvoronožni prijatelji. Dragan je već zagrejao kombi, u koji se ponovo udobno smestismo i krenusmo u nadolazeće trenutke, kada je sve umorno. Noć se već baškarila predelima oko nas. Škrta svetla otkrivala su život. Opet iste serpentine. Ponovo selo Podbukovi. Ovog puta idemo na ručak u domaćinstvo Obradovića. Odavno čuvena po magičnoj kutlači, iz mraka izranja Milja.

-Stigli ste! Dobro veče! Hajte, sedajte odmah! Postavljeno je, da se ne hladi...

-Razumemo, drugarice Miljo! Navali narode!

Lepo uređena i zagrejana, velika trpezarija nas uvuče za stolove pune đakonija raznih. Ogladneli, kao čopor vukova, bez snebivanja dadosmo se na slađenje. Domaća supa, sir, kajmak, salata od kupusa, meso i povrće ispod sača! Trenutak u kome je napad najbolja odbrana. Sve se završilo brzo. Juriš je bio fantastičan! Svi su preživeli,  pomalo vlažnih i pospanih očiju.

-Miljo, još po kafu, pa da bežimo?

-Misliš sikterušu? Ide...

Sikteruša ili ne, ali legla je „ko budali šamar“! Domaćinski nas isprati domaćica Milja. Ulazeći u kombi, začuh gromoglasan huk. To se Crna reka bacala u Bukovsku. Iako je noć preuzela primat, svetlost dnevne lepote sijala je sa zadovoljnih lica. Izlazeći iz sela na asfalt, ugledasmo i svetlost u kafani „Dani dušom“. Stigla struja!

Mrak je ubrzano pojeo svetlo, dajući ponovo prvenstvo magli, koja se svim snagama obrušila na nas, dopuštajući da trenuci doživljene lepote, dolaze kroz probijene tunele. Magleni koridor otvorismo obrnutim redom: Valjevo, Lajkovac, Lazarevac, Stepojevac...

Iz zvučnika nas je zgazio Bajaga:

- “Četri, četri, dva-do Beograda“

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović