Planina sa mnogo lica-Beljanica

 

Ustoličena kao kraljica, pružila se svom dužinom, puštajući Kučaj i Homolje da joj zavide. Obučena u odoru stoletnjih bukava, ponekad  se lenjo osvrne na korita Resave i Mlave, verovatno gledajući ptice kako kruže oko pećina, dubokih njenih očiju. Zimi  je oštra i loše raspoložena, a kad stigne  leto, promeni ćud,  postajući kao devojka: lepa, nevina i podatna. Sve njene vrtače, ponore i useline, krase priče o jednom carstvu, carstvu divljine, koja se u oku namernika pretače u iskonsku lepotu. Dodir vetra koji krstari njenim šumama je kao nežan dodir pripitomljene zveri. A u kasnu jesen se pretvara u lepoticu za kojom se okreću i Jastrebovi, ispuštajući pohotljive krike...

 

Uveliko je jesen i razigrano lišće opada sa grana hvatajući se za gusti, magličasti vazduh, dajući  svom plesu neponovljivi ritam kapanja suza. Raskošne boje jesenjeg pokrivača deluju umirujuće u trenu kada se priroda, lepa i umorna, prepušta snu. Usamljena stabla na požutelim proplancima utonula su u sebe, duboko zamišljeno, izvan svakog vremena…

Prođosmo kroz  Svilajnac i Despotovac, dok su se mesta polako budila kraj pijačnih tezgi. Sela oko puta za Lisine, ispuštala su dimne signale iz proređenih dimnjaka, stapajući se sa lebdećim trakama magle. Napuštajući kanjon, Resava se leno uvijala kroz selo Strmosten, zagrljeno  obroncima planina.

 Kombi nas je ispljunuo nedaleko od vodopada Veliki buk. Zbog kratkog dana, odlučih da najpre njega obiđemo. Ekipa je raspoložena za akciju. Sa drvene platforme gledamo dve linije vode, kako  se raspršavaju u jezerce. Nije to atraktivan prizor kao u proleće, kada voda besni na sve strane, ali i ponuđeno je sasvim privlačno i opuštajuće. Dobar uvod pred ulazak u carstvo planine.

 Beljanica je ubrzo prikazala šaroliku predstavu, samoj sebi u čast. Nizovi beličastih stena su stvarali fantastičnu podlogu za široku paletu jesenjih boja. Uspon je konstantan, ali početni deo je mnogo lakši i lepo nas zagrejava, dok prolazimo kroz ogromnu, bukovu šumu. Makadamski put prekriven debelim slojem lišća, pretvara se u muzički instrument, pod veštim planinarskim nogama, pod kojim šušti tiha galama. Odjednom se na putu pojaviše ovce, skupljene u omanje stado. Čovek je ispred, a žena pozadi, vodeći kravu.

-Dobro vam jutro! Jel gotova ispaša za ovu godinu?

-Dobro jutro! Gotovo je!  Vraćamo se u selo. A vi pošli malo u šetnju!? Neka, neka! Uživajte!

-Hajd, sa srećom zimus! Vidimo se na proleće!

Oprezno prođosmo pored  kolone. Za svaki slučaj uljudno pozdravih i gospođu kravu:

-Doviđenja, Milka!

Milka me odmeri svojim krupnim, vlažnim očima i prođe  dalje kao veliki čuvar omanjeg stada.

Vidno oznojeni i crveni u licu, dođosmo do prvog vidikovca, ispod simpatične kolibe. Puca pogled na kanjon Resave, koji mami svojim džepovima, punim tajni.

Pokušavamo uhvatiti deo grandioznih predela objektivom. Svet oko nas stoji mirno, naslonjen na masivno jutro. Sunce se penjalo iznad glava, sklapajući jednodnevni ugovor sa prohladnim vetrom. Idemo dalje…

Prolazeći kraj male brvnare, ugledasmo ispred vrata kontrabas! Kao da je srastao sa okolinom.

-Jao! Kontrabas! Divno!

-Da zasviraš?

-Neka, hvala! Pa da me ptice počaste tečnim aplauzom!

Ostavljamo ptičijem svetu da organizuje završnicu koncertne sezone, nastavljajući put ka vrhu planine, koja se sve više otvarala širom raširenim pogledima. Završni uspon je poznata deonica, strma kao babin nos! Zakačismo se đonovima za ono malo vidljive zemlje ispod gomile lišća. Korak prati ritam srca. Pluća ispuštaju alarm. Čuje se gunđanje i poneka psovka. Odmičemo lagano, ali sigurno, grleći se sa debelim stablima bukava. Na kraju male kolone je zadihani Obrad.

-Idite vi! Stići ću vas ja, jednog dana!

-Važi! Ako nas ne stigneš, doći ćemo po tebe na proleće?

-Može, samo urgiraj kod čika mede za jači WF!

-Dogovoreno!

Ipak ga je Ana sačekala, dok je ostatak družine kidisao ka vrhu. Izlazak na široki plato je uvek spektakularno otkrivao  Beljanicu u punom sjaju. Proplanci, šumarci, raštrkane stene, uvale, vrtače, pećine…Izmaglica na horizontu propušta nizove planinskih vrhova da se na tren šepure. Rtanj, Kučaj, Homolje…Sve vidljivo i nevidljivo se stopilo u mape staklastih skica za zaboravljeni svet, vredan divljenja.

Vetar je već oduvao par sati u pravcu rane večeri. Studen se uvlačila kroz otvore na jaknama. Nije bilo vremena, niti toplote koja bi nas zadržala u dužem dremkanju. Krećemo nazad, pogleda  uprtih napred. Noge su umorne.  Oprezno gaze usku stazu do šume. Vrhovi ostaju negde gore iznad grana. Prvi proplanak na spustu otkriva udobno smešten par. Ana i Obrad su ostali na dobrovoljnom sunčanju.

-Zar je već stiglo proleće!?

-Nije, ali smo ipak došli po vasJ

-Hvala, ali niste morali još!

-Imali ste odličnu konekciju sa suncem, izgleda?

-Total WFJ

Ubrzo stižemo do čuvene uzbrdice. Što je gore, sad je dole! Da li da se kotrljamo ili skroz lagano spuštamo, sa konstantnim kočenjem? Polako ćemo…Od bukve do bukve kroz gomile lišća i gromkih komentara, za 15 minuta se obresmo na putu, bez vidnih posledica. Osetivši ravno tlo, noge se same ubrzaše, kao da osećaju nadolazak hladne večeri. Grabimo prema Lisinama, svesni trenutaka nevinosti  i bezbrižnosti, koji se javljaju samo  u potpunom stapanju sa prirodom…

Izlazak iz šume na asfaltni put je prekidao čaroliju jednostavnosti. Sve akorde koje je odsfirala planinska tišina, nadjačaše urbani zvuci.

 

 

“Odrezana poveća kriška mjeseca,

 Slika bijelom potmulu tišinu”

 

Noć je potpuno nadvladala dan, ostavljajući mogućnost očima da se češu o zvezde.

U povratku za Beograd pokušavam zadržati čaroliju, pa:

 

“Zubima otkidam dan od noći,

Ali ništa mi to neće pomoći”!

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović