Neodoljiva privlačnost –Suvobor

 

 

Subota se ubrzano budi iz dubokog sna, prelazeći krovove kuća u naseljima na obodu Beograda. Samo što krenusmo delom ibarske magistrale, malo posle skretanja za Barajevo-udes! Minibus, sličan našem, stoji sa strane na pola zgužvan, bez jednog točka, dok je automobil bio u kanalu, sa druge strane, neprepoznatljivog oblika. Policija reguliše saobraćaj. Nema hitne pomoći. Odahnusmo, jer izgleda da niko nije značajnije povređen. Opomena uvek vredna. Čika Jova vrti glavom i jače steže volan:

-Bane, bre! Ovi znakovi kraj puta nisu dobri!

-Nisu Jovo, ali ti si stara kajla!

-Eh, ne bojim se ja sebe, nego ovih sa druge strane...

Nastavismo poznatim putem, kroz poznata mesta. Košava je oduvala maglu, pa se otkrivaju golišavi šumarci, ukočenih stabala, kao skupovi neobičnih spomenika. Prođosmo kroz Ljig, raščupan od kuća po okolnim brdima. Na semaforu je zeleno, direktan prolaz prema Rajcu. Uskoro i skretanje preko starog, železničkog mosta, označi da smo blizu.

 Reka Ljig, mutna nekom čudnom bojom, govori o bahatosti i ispuštanju svakakvog otpada. Tmurnu sliku ubrzo popravi Slavkovački potok, koji se leno provlačio kroz istoimeno selo. Da li da svraćamo na kafu? Naslutih kafanu pored puta. Zove se „Ubica mekog srca“! Ipak idemo do planinarskog doma. Verujem da gore nisu ubilački raspoloženi. Krivudavi put se penjao visoko, otkrivajući sramežljive predele. Uskoro, pored puta se predstavi i staro zdanje doma. Vrata zaključana. Zovem Zoricu, glavnog dirigenta u kuhinji. Otvara vrata, brišući ruke o kecelju:

-Uđite, uđite! Sad ću da pristavim vodu. Koliko kafa? Čaja?

Udobno se smestismo, čavrljajući uz tople napitke.

Iz kuhinje se pojavi i gazdarica:

-Hoćete nešto za ručak?

-Obavezno! Šta nudite?

-Svadbarski  kupus sa projom.

-Kupljeno! Svadbarski? Ne mora niko da se ženi ili udaje!?

-Ne mora.

-Ok. Eto nas do mraka, oko četiri...

Spremni za akciju, prođosmo pored tezgi, postavljenih do glavnog puta. Nekoliko seljana je uvek tu, vikendom. Prodaju čuveni krompir sa Rajca, luk, jabuke, sir, kajmak. Čiča sa naherenim šeširom nas zazva:

-Zdravo živo! A da kupite nešto? Sve je domaće! Evo imam i jaja. Krupna su!

-Krupna! Hm. Svratićemo u povratku...

Za malo da dobar deo ekipe ostane uz mini pijacu, probajući sve proizvode i do ljute prepečenice, u sred složene rečenice...

Dvoumljenje je prekinula druga ekipa. Sedam čupavih četveronožnih drugara nas je radosno okupiralo, opominjući  lavežom da je vreme za pešačenje. Šarena kolona je uspostavljena. Asfaltni deo prođosmo brzo. Vikendice ostadoše za nama. Otvori se pogled u nedogled! Video se čak i dim iz čarobne lule, termoelektrane kod Obrenovca. Proviriše planine u nizu-Kosmaj, Bukulja, Venčac, Ostrvica, Rudnik, Vujan, Jelica...

U prvom šumarku, pauza za „dani dušom“. Odatle kreće blaži deo staze. Zajapurena lica odaju zadovoljstvo. Samo Ceca negoduje na sopstvenu spremnost:

-Bane, ja ću da se polako vratim do doma. Ne brini! Nisam u kondiciji, da vas ne zadržavam! Lep  je dan. Uživaću u šetnji. Vidimo se popodne, na svadbarskom kupusu.

-Važi Ceco! Ne sumnjam da ćeš uživati u ovakvom danu. Vidimo se popodne...

Ode Ceca, sama sa svojim mislima, a odosmo i mi ka Dobroj vodi,  noseći svako svoje rojeve. Preko raširenog grebena, vetar kvari brižno nameštene frizure, ali i rasteruje nakupljene oblake zagađenog vazduha iznad Ljiga. Psi nas verno i razigrano prate u stopu, povremeno zalazeći u šumu, osetivši miris divljine. Uskoro se pojavi i lepa planinarska kuća, smeštena pod borovim šumarkom. Dobar momenat za još malo uživanja u okolini koja nas frontalno osvaja. Mnogo puta sam odmarao ispred ovog usamljenog zdanja. Pio vodu sa obližnjeg izvora, umivao se, terajući letnju vrelinu sa lica. Nagoveštaji zime su svuda prisutni, pa se i kućica nekako uvukla u sebe, smanjila. Čeka neke druge planinare da je otvore, ožive, nalože vatru u starom smederevcu i dopuste dimnjaku da se pohvali dimom...

Iz kratke zanesenosti, prenuh se ispod naleta vetra.

-Družino, a da krenemo polako. Imamo još jedan sat do Velikog Suvobora.

-Može. Već nam je hladno, znojavi smo-dobaci Violeta.

Sa svakim korakom budila se želja za kretanjem, a većina naših čula su uvećavala kapacitet. Neko je ćuteći, a neko šireći razgovor u nedogled, uspeo da se izvede do vrha, ne osetivši napor. Stamene šume predivnih borova, ustupiše mesto malom proplanku, taman toliko da sednemo i nešto pojedemo iz otežalih ranaca. Ispod nas se šepurila Ravna gora. Sa leva na desno se slikaju Ovčar i Kablar. Preko Ravne gore se uzdigao Maljen, pa se pružio na dohvat Povlenu, koji predaje štafetu Jablaniku i Medvedniku, na kraju venca Valjevskih planina.

Domalo, pristiže još jedna grupa planinara, pa ubrzasmo pripreme za povratak. Razmenismo utiske, ustupajući im već poleglu travu na korišćenje.

Vraćamo se jednim delom iste staze, preko vrha Šiljak. Još crnogoričnih mirisa i dodira mekanih iglica. Još sasušene trave koja miriše na bakine čajeve iz drvenog kredenca. Još krakova nabrekle planine, koja nas podiže i spušta kao dete u kolevci...

Opet smo kod Dobre vode. Vredi malo sesti i odmoriti, grabeći trenutke blaženog popodneva. Nekoliko vrana je letelo iznad glava, radoznalo zagledajući zarumenela lica. Jedan deo pseće ekipe je ostao sa pridošlim planinarima, na vrhu. Jedan izdanak crne dlake, se umiljavao svima, valjajući se po zemlji. Performans teranja buva je bio korektan, mada nisam siguran koliko i delotvoran.

Ostalo nam je još dovoljno od dana, pa krenusmo da potrošimo i ostatak. Druga staza, preko Vučijeg trkališta, se šepurila gomilama opalog lišća, dajući mogućnost da svako ko prolazi tim delom, obeleži etar šuštavom melodijom. Izlazak iz šume je otkrio veliku, prostranu površinu, pokošenih livada. Pored usamljenog stabla, kao po komandi, zastadosmo i sedosmo. Gladni jesenjeg sunca, na izmaku kratkog dana, okrenusmo lica ka toploj, žutoj lopti. Konekcija sa www.nebesa se desila...

Svi zvukovi i šumovi, sve boje, ukusi i mirisi, povezani, kao da su se stopili u jedno. Veza sa svetom oko sebe je komponovala vezu sa sobom. Očajničko hrvanje sa gomilom briga na tren je stalo. Zatvorene oči su otvarale zapuštene instinkte. Čovek i priroda-jedinstvo u postojanju...

-Ljudi, da krenemo ili ostanemo ovde vekovima?

-Da krenemo! Ne bih propustila kupus i proju ni zašta-reče Vera, ustajući iz zen poze.

-Da. U pravu si! Već mi se stomak uznemirio od ovoliko meditiranja!

Jedva se pokrenuh iz uspavane faze, žmirkajući kao iznervirana kokoš.  Nije ostalo puno do vrha Rajac. Priđosmo mu sa velike zaravni, ispresecane pooranim parcelama, sa kojih je nedavno pokupljen krompir. Na vrhu je vetar otključavao svu mudrost, pa pristupismo ubrzanom silasku prema livadi, na kojoj su se okupili ljubitelji letenja paraglajderima. Kad priđosmo bliže, videh da se pakuju za odlazak. Šteta! Mogao sam ostatak rasbarušenih misli zakačiti za jedan padobran i poslati jakim vetrovima, neka se oni malo bore sa njima...

Ispred doma susretosmo Cecu i Jovana. Kraj jedne tezge čavrljaju sa domaćinom.

-Ceco, živa li si?

-Živa, živa! Bilo mi je super! Šetala, pila kafu sa Jovom, upijala miris svadbarskog kupusa...

-O, pa ti si baš uživala! Niste sve pojeli!?

-Ne, bre! Biće malo i za vasJ

Veza između mirisa, ukusa i dodira je za čas uspostavljena. Unutrašnji svet je ustupao mesto spoljašnjem. Pseći prijatelji su neprimetno nestali u već pristiglom mraku, zahvalni na druženju i pažnji, popraćenoj komadima sendviča i seansama maženja.

 Privlačna raznolikost sveta, upalila je lampu u duši, terajući mrak da  zapleše uz zidove...

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović