Džepovi Prirode

      Zovem se Budimir, ali svi   me zovu Budo.  Uskoro ću preći 60-tu, ako bogda.  Ne znam ni kako sam dovde dugurao.  Nekako se otkidale godine, ko trešnje, kad padnu sa grane, sazrele, meke.  Onda se skupljale u čudnoj korpi života. Kad   malo razmislim, uvijek sam bio sam.  I kad nisam sam, tada sam najviše sam.  Ne pamtim moje. Pomrli rano. Prihvatila me tetka Zora.  Umrla i ona prije dvije godine. Pokoj joj   duši.  Živio sam kod tetke do vojske. Uzeše me posle škole.  Brdsko-planinska artiljerija. Minobacač.  Dvadeset kila na leđima. Bez puške i rapa.  Na obuci sam masku skidao samo kad jedem.  I sad se ponekad pipnem po licu, kad me neko čudno pogleda. Godinu je trajalo, ma kao vijek.  Ko god je nosio neki čin na ramenu, tesao mi je mozak kao   tupom sjekirom.  Soba sa četrdest kreveta i toliko raspamećenih glava.  U mjestu gdje nema mjesta za pamet. U gradu ...

    Bila je kao otisak moje želje. Razlog mojih skrivenih stremljenja. Blistavi   raspršivač svim mojim sumnjama. Čistač sa ogromnom četkom, mog taloga, mog otpada. Brza pokretna stepenica iz pesimizma u šmekerski dan. Mali rudnik sa ogromnom količinom zlata. Ustajale sjenke učmalog grada, nisu pokrile njen sjaj. Samo su ga naglašavale. Znao sam je dugo ćutke posmatrati, dok nešto radi ili priča. Govorila je cijelim tijelom. Znala je sve objasniti jednim pokretom. Ozareno se smijala na svim jezicima, a najljepše je psovala na francuskom. I šaptala! Rijeka skladnih i melodično kotrljajućih riječi, doticala mi je do srednjeg uha, dok je glava,nepomična i utrnula, pokušavala progovoriti očima. Dugo stojim kraj prozora. Pokušavam da je kroz maglovito staklo sjećanja prizovem. Vijekovima je nema, ama ima! Kroz svaku dlaku na rukama se probije iz tih vremenskih daljina, tiho kotrljajući: -Je suis venu... Poslednji noćni tramvaji sustižu...

    U našem užurbanom životu, malo je trenutaka u kojima smo svesni sebe. Oblaci nadvijeni nad dušom, poprimaju boju olova, dodajući i   težinu na njenu uskovitlanost. Tako spojeni, putujemo u nastavak zemlje, onaj deo oslobođen dužnosti. Kao retke zimske ptice, činimo prostor ispred sebe vidljivim… Zaseok Vinčina voda, prekriven prvim snegom, smrznuto i ukočeno zagleda u kolonu prolaznika. Planinarski svet umekšava smehom mrzovoljno jutro. Vetar pojačava utisak hladnoće. Tragom nekog vozila, klizamo u pravcu vidljivog grebena. Ponegde napuštamo put, penjući se sakrivenim stazama, prteći devičanski beo pokrivač. Nebo pokriveno razvučenim teškim oblacima, sarađuje sa vetrom, kidajući jedno parče, negde ispred nas. Svetlost se nametljvo probija kroz taj komad plavetnila. Oči su uprte u tu tačku, očekujući da neka sila povuče rajfešlus do kraja, otkrivajući nebo u izvornoj odeći. Ostrva jelove šume daju usput snegu jaču dozu belila. Kuće pored puta ne odaju znakove živ...

    Subota se ubrzano budi iz dubokog sna, prelazeći krovove kuća u naseljima na obodu Beograda. Samo što krenusmo delom ibarske magistrale, malo posle skretanja za Barajevo-udes! Minibus, sličan našem, stoji sa strane na pola zgužvan, bez jednog točka, dok je automobil bio u kanalu, sa druge strane, neprepoznatljivog oblika. Policija reguliše saobraćaj. Nema hitne pomoći. Odahnusmo, jer izgleda da niko nije značajnije povređen. Opomena uvek vredna. Čika Jova vrti glavom i jače steže volan: -Bane, bre! Ovi znakovi kraj puta nisu dobri! -Nisu Jovo, ali ti si stara kajla! -Eh, ne bojim se ja sebe, nego ovih sa druge strane... Nastavismo poznatim putem, kroz poznata mesta. Košava je oduvala maglu, pa se otkrivaju golišavi šumarci, ukočenih stabala, kao skupovi neobičnih spomenika. Prođosmo kroz Ljig, raščupan od kuća po okolnim brdima. Na semaforu je zeleno, direktan prolaz prema Rajcu. Uskoro i skretanje preko starog, železničkog mosta, označi da smo blizu.  Rek...

  „ U sred duboke tišine Naleti snažan vjetar I zadrhta zemlja pod nogama Uskovitla se vreo vazduh Po krošnjama drveća Pa lišće započe bjesomučni ples Koji je ličio na aplauz Mnogobrojnih, suvih dlanova…”   Mokre livade se otvaraju i šire bregovima iznad Valjeva. U dolini Kolubare ostade sav požuteli vazduh. Dok smo grabili ka Leliću i Mravinjcima, svet je dobijao prijatnije oblike. Kroz zamagljeno staklo videh živahnost u jednom dvorištu. Novembar je izgleda, uzimao svinjski danak. Dim iz velikog kazana je označio krčkanje čvaraka. Zima se sama najavljuje… Razblaženo plavetnilo je lagano bojilo nebo. Okolna brda su jasno uobličena, primajući jutarnju svetlost kao pričest. Iza jednog se pojavi bleštavilo manastira Lelić. Ceo krajolik kao da je zapevao istu molitvu. Neka poživi jesen…Aleluja! Samo što se oči privikoše na svu tu raskoš, ispred kombija protrča srna! Zastade kraj puta, gledajući u nas netremice. U momentu je njen pogled bio cela pl...

  Ustoličena kao kraljica, pružila se svom dužinom, puštajući Kučaj i Homolje da joj zavide. Obučena u odoru stoletnjih bukava, ponekad   se lenjo osvrne na korita Resave i Mlave, verovatno gledajući ptice kako kruže oko pećina, dubokih njenih očiju. Zimi   je oštra i loše raspoložena, a kad stigne   leto, promeni ćud,   postajući kao devojka: lepa, nevina i podatna. Sve njene vrtače, ponore i useline, krase priče o jednom carstvu, carstvu divljine, koja se u oku namernika pretače u iskonsku lepotu. Dodir vetra koji krstari njenim šumama je kao nežan dodir pripitomljene zveri. A u kasnu jesen se pretvara u lepoticu za kojom se okreću i Jastrebovi, ispuštajući pohotljive krike...   Uveliko je jesen i razigrano lišće opada sa grana hvatajući se za gusti, magličasti vazduh, dajući   svom plesu neponovljivi ritam kapanja suza. Raskošne boje jesenjeg pokrivača deluju umirujuće u trenu kada se priroda, lepa i umorna, prepušta snu. Usamljena stabla na p...