Miroč-Čuvar Dunava

 

 

Istok je rađao svetlost. 

Plovimo već poznatom rutom. Otkrivaju se sanjivi predeli kraj Srebrnog jezera. Bude se mesta opkoračena maglom. Deo Dunava kod Golupca je širok kao veliki morski zaliv. Talase tera košava sa Rumunske strane. Pospani gradić se budi sa osmehom ukroćene obale. Prolazimo kroz tunel ispod Golubačke tvrđave, kao kroz vekove ogrnute istorijom. Pratimo reku, koji čak i ukroćena u jezero, blista ogromnom snagom.

 U Donjem Milanovcu kao da je upravo prošlo neko nevreme. U devet sati tek poneki pokret. Jedan trzaj tela na vratima kafane! Ili je samo senka konobara?

-Jutro! Jel radite? Otvoreno?

-Pa, da. Da, radimo. A šta bi ste vi?

-Mi bismo mnogo kafe, molim lepo...

-A, dobro, dobro. Samo momenat...

Prođe dvadestak minuta. Stigoše i kafe. Ko još i gde žuri? Samo opušteno, ovo je Donji Milanovac. Kako li je u Gornjem...

-Da platimo!

-Samo momenat...

Prođe još 20 minuta. Ne, ne žurimo nigde. Samo opušteno! Šta me briga kako je Gornjem Milanovcu! Samo da izađem iz Donjeg...

Ostavismo gradić da se natenane probudi. Sveža asfaltna deonica nas dočeka mekanim crnilom. Sa mosta na Porečkom zalivu gledamo u predele savršene lepote. Još malo do Miroča. Još malo do...Radovi na putu! Nove deonice novog asfalta. Čekamo na par mesta da nas propuste dalje. Napokon ulaz u NP Đerdap.

Mala kućica sa rampom. Izlazi  rendžer. Ljubazan čika. Plaćamo ulaznice i spremno krećemo stazom ka vidikovcu Ploče. Ušuškani gustom šumom, naćulismo uši ka koncertu ptica, već odavno probuđenih. Sve miriše na jesen.

Pored našeg glasnog disanja, moglo se čuti i kako šuma diše. Titranje lišća i pucketanje grana na laganom vetru, dopiralo je u talasima, kao kad se neka ogromna pluća nadimaju i pomeraju. Planina nas je lepo dočekala. Miroč je potpuno budan i raspoložen.

Ulazimo na usku stazu koja nas odvede redom pored tri vidikovca. Pogled sa litica na Dunav prerasta ubrzo u spektakl. Teško se odvojiti od lepote koja te veže u čvor. Dok sam fiksirao pogled na usku stazu, primetih brzo kretanje kroz opalo, žuto lišće. Zmija? O, da! Lep primerak poskoka! Uspeh nekako da se dočepam telefona i snimim kratak kadar, dok je gospođa sa prelepim smeđim romboidima, pokušavala da nestane ispod jednog, drveta. To joj je i uspelo. Ostavih na miru, zahvaljujući se na kratkom poziranju. Pozdravismo je onako na slepo i nastavismo pešačenje.

Na kraju tog dela staze, poslastica zvana Ploče. Uređen i obezbeđen vidikovac na Mali Kazan, usečen prolaz kroz ogromne stene. Kakav li je tek Veliki?

Saobraćaj na Dunavu je vrlo živahan. Vidimo brodove, brodice i čamce, sićušne pokretne mrlje, koje ostavljaju srebrni trag u vodi. Na drugoj strani je Rumunija. Lepota nije narušena. Bela vuna merino oblaka ne poznaje granice, već skakuće i vitla svuda po nebeskom svodu. Raj je upravo otvoren. Izvolite...

Jedva se odmakosmo od te zastrašujuće lepote. Još malo hodanja do mini naselja u sred šumskog proplanka. Šumska kuća, lepo zdanje koje ne štrči mnogo od okoliša, sa nekoliko klupa i stolova, u hladovini širokih krošanja drveća. Jedna česma sa izvorskom vodom, puno cveća i potpuni mir nas obuhvati te zastadosmo i sedosmo, jer gde, pobogu, žurimo...

Na tom mestu se račvaju putevi za Veliki i Mali Štrbac. Ovog puta idemo na Mali, da prostiš!

Cela planina se upregla da nam pokaže kako izgleda taj drevni osećaj prepuštanja i spajanja sa prirodom. Svaki čas poželiš da na nekoj koti i ostaneš, onako sav utrnuo od utisaka. No, idemo dalje...

Staza za Mali Štrbac nas odvede levo. Toliko levo da nisam bio siguran hoće li biti skretanje za desno ili ćemo leteti sa grebena. Uvede nas putić direktno u jednu bajku, koja je se otvarala kao što su nam se oči širom otvarale, pokušavajući da upiju ono što samo duša može da zagrli. U momentu je postalo nevažno kuda vodi ovaj put, jer samo naše postojanje  u tom trenutku je davalo potpuno nestvarnu dimenziju ljudskog bitisanja.

Ubrzo nam bajkoviti putić pokaza i desnu stranu i dovede nas do skretanja za sami vrh. Kratak uspon je nagoveštavao još jedan spektakl. Izlazak na greben je pojačao jedno grupno:

- vaaaauuuu!!!

Stadosmo kod prve stene kao ukopani. Pogled prožet jezom, odvučen duboko dole, na deo gde je Dunav izašao iz Kazana i pobedonosno nastavio da se probija ka Crnom moru. Oprezno nastavismo još malo napred. Litice su prosto mamile da se oslobodiš i poletiš...

Svako je zaseo na svoju stenu, na bezbednoj udaljenosti od prelepog ambisa. Užina na steni sa pogledom na fantastične delove raja. Kako se odbraniti od nasrtaja lepote!? Prosto se prepustiti...

-Natalija, ne prilazi dalje, ako ne znaš da letiš!

-Ček da probam, ne sećam se...

-Neka, neka, ne moraš! Jedino ako si ponela padobran u rancu?

-Nisam! Samo sendviče.

-Može, hvalaJ

Prepuštali smo se toliko, da su neki čak i zadremali. Kako i ne bi! Odupreti se frontalnim napadima prirode i njenim ulaženjem pod kožu, direktno u vene, nije bilo lako! Jedva pokupismo rančeve i blago ošamućeni krenusmo nazad, prepuni Dunava, Tekije, Rumunije i okolnih vrhova, a i onih u daljini, koji su samo izvirivali.

Sad smo vežbali desno, sve do skretanja za levo. Opet ista bajka. Opet isti utisci. Ponovo smo pred šumskom kućom. Još malo opuštanja. Još malo vremena da se bosa stopala spoje sa zemljom. Direktna konekcija je u toku...

Jesenji dan je već vidno kraći. Ali, uzeli smo od njega mnogo, jer takvi pokloni se ne odbijaju.

-Jaoj, toliko je lepo, da bih ostala ovde-dobaci Milica.

-Može! Doći ćemo po tebe na proleće.

-Uf! Ne mogu! Nemam toliko odmoraJ

-Onda ništaJ Idemo dalje...

Dan je već ubrzano gubio sjaj i bleštavilo. Mrak je nagoveštavao svoje spuštanje. Negde u trenu kada je noć već grčevito zagrlila dan, spustismo se do rendžerske kućice. Čika rendžer je već otišao svojim putem. Brzo se raspremismo, dok je Dragan zagrevao kombi. Putari su završili svoje poslove za taj dan, pa smo klizili novim asfaltom, upijajući ostatke svetlosti sa Dunava.

Zaustavi nas neizbežni Donji Milanovac. Ovaj put nas ponudi dobrom večerom, sa istom dozom sporosti, koja nam je potpuno prijala.

U povratku za Beograd smo jezdili kroz poznate predele, pokrivene mrakom.

Istok  je ugasio svetlost...

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović