Povlen u sivom kaputu

 

 

Pritiskala nas je oktobarska izmaglica, dok smo se vozili od Valjeva ka Debelom brdu. Dobro poznati predeli, kao da su se skupili pri naglom zahlađenju. Dim iz malobrojnih kuća se mešao sa tankim slojem magle, koja je gerilski puzala uz drveće. Put nalik na ogromnog pitona, savijenog u bezbroj serpentina, nas dovede do prevoja, čiji naziv omekšava visinu od hiljadu metara-Debelo brdo. Smešteno između planina Jablanik i Povlen, ispraća putnike upućene ka Bajinoj Bašti, stidljivo otvarajući staze prema vrhovima. A vrhovi, pomalo narogušeno, stražare nad ono malo zaseoka i malobrojnih stanovnika, odlučnih da tu ostanu zauvek.

Prođosmo pored jednog takvog domaćinstva, dok smo se vozili do planinarskog doma. Makadamski put, odlično proširen i poravnat, urađen je prekasno da zadrži one koji su odavno otišli.

Dom je otvoren. Pozdravismo se sa domaćinom, uz dogovor da ćemo svratiti na kafu, posle pešačenja. Prohladno jutro je odbijalo pomoć sunca, koje se tankim zrakama probijalo kroz oblake. Povlen je spreman.

U procepu ispod vrha Beden, naziralo se izvorište reke Trešnjice, koja je odatle mukotrpno krčila put do zagrljaja sa Drinom. Malo dalje, ispod Malog Povlena, kretala je na put prema Kosjeriću, reka Skrapež. Dok se penjemo blagom uzbrdicom, otvara se masiv Valjevskih planina, naspram Zlatibora i Tare, koji su se tek malo naslućivali u moru prefinjene izmaglice.

Prostrani  pašnjaci časte malobrojna stada ovaca, izbledelom travom, pre nego sneg i mraz prefarbaju planinu u belo. Hodamo lagano, osećajući i sami da je zima na pragu. Koristimo svaki udisaj kao osvežavajuću zalihu za čađava gradska pluća. Još malo vitamina D3 u prirodnom obliku, kojeg ne može zameniti ni jedna kapsula. Tako zapričani i zaneseni prizorima, stigosmo i do male crkve, sagrađene na odličnom mestu. Velika pokošena livada se raširila u krug, sa kojim se potpuno stopila lepa građevina, sa drvenim zvonikom, pored nje. Nekoliko ušuškanih vikendica i još jedno stado ovaca, davali su blagu živost, okolišu koji je zamirao duboko u jesen. Zadržasmo se malo duže, osećajući kako dan lagano sustiže podne.

Stazom koja se naslućivala preko pašnjaka, uđosmo u šumu. Strmi uspon se hvalio opalim lišćem, raznih boja. Žagor glasova je naglo utihnuo. Čuje se samo glasno disanje i zvonko udaranje štapova po stenama. Vrlo brzo izlazimo na  Mali Povlen. Vrlo slab povetarac nam je dozvolio da se razbaškarimo po travi. Užina na vrhu uvek izaziva dobro raspoloženje. Neko upita:

-A jel ovo najviši vrh?

-Da. Mali je u stvari Veliki!

-Kako to misliš?

-Lepo. Nekada je napravljena inverzija, pa je dugo smatran Veliki Povlen najvišim vrhom, dok se nije neko potrudio i izmerio sva tri  i zapisao da je ipak Mali, 1347m najviši. Onda preko Srednjeg Povlena ,od nezainteresovanih 1301m, dođoše do Velikog, koji ostade zbunjen na svojih 1271m.

-Hoćemo li danas na sva tri?

-Hoćemo! Mislim da se neće buniti.

Planinski masivi su se bledunjavo naslućivali, pipajući po horizintu. Dadosmo se na upijanje bliskih predela, ostavljajući mašti da upotpuni praznine.

Podne se polako spuštalo u popodnevni sokak. Osetismo da je vreme i našem spuštanju natrag. Strmo, klizavo, oprezno. Ubrzo ista livada. Prođosmo pored jedne lepe vikendice, do ogromne drvene čeke, vidikovca. Odličan pogled u pravcu Valjeva. Drvena platforma, naizgled stamena, otkriva natrule delove, sa rupama. Ipak nije sigurna za grupnu posetu.

Nastavljamo dalje istom stazom, sve do skretanja za Srednji Povlen. Na livadi nas dočekaše jedna krava i mladi bik, koji se stuštio u našem pravcu. Nastade blaga nelagoda, dok se nije naglo zaustavio u svojoj razigranosti, zasluživši aplauz.

Siđosmo do izvora reke Cetine. Široka cev iz betona je šikljala ledenu vodu, od koje trnu zubi. Čista, hladna, moćna...

Nedavni kišni period je oplodio ceo kraj mnogim vrstama pečurki. Sunčanice su se posebno šepurile, raznim veličinama svojih šešira. Nekoliko vrednih planinarki su napunile kese. Biće gozbe...

Opet hodamo kroz šumu, slušajući šuštanje lišća ispod đonova. Sunce je gubilo i ono malo jutarnje snage. Popodne je oticalo  niz vremensku stazu, obučeno u sivi kaput  od oblaka. Neobični stenoviti likovi nas nemo dočekaše, dok smo ih češali cipelama. Stene zvane Ploče, izrasle direktno iz šume, pričale su priču o svom nastanku. Kao da je neko vekovima lepio kamene klikere, praveći praiskonsku izložbu živopisnih radova.

Još jedan vidikovac nas poveza direktno sa Jablanikom i Medvednikom. Čak je i Bobija izvirivala nižim vrhovima, nalik na ogromne zube. Iz dubine, uz liticu je dolazio jak šum sa izvora Povlenske reke. Gusta šuma je skrivala vodene kaskade. Za užitak je dovoljan samo zvuk...

Od Ploča do Srednjeg Povlena nas povede kratka, ali strma staza. Zaobljeni vrh je domaćinski davao prostora za odmor. Nismo odbili takvu ponudu. Još malo oduška očima, posmatrajući putanju kojom smo došli sa Malog, da prostiš!

Sve hladnije strujanje nas natera da se prenemo iz zanesenosti. Lagano spuštanje niz proplanke, pa opet u šumu, gde nas je bajkovita staza povela prema Velikom Povlenu. Zajahali smo oštri greben klimavim nogama i tako kaskali do samog vrha. Da nije izmaglice, bio bi to još jedan pogled u nedogled. Ovako, zadovoljismo se već viđenim vrhovima, kojima se pridružiše i Gvozdačke stene. Za jedan već poprilično okraćao dan, teško da smo mogli više i lepše...

Strm silazak do planinarskog doma je označio i kraj pešačenja. Mokri od znoja i lepih utisaka uđosmo u zegrejanu trpezariju. Smederevac se usijao sasvim dovoljno za jedan sauna tretman. Vidno raspoložena drugarica Stane, dočeka nas sa već pripremljenim pečurkama. Nekoliko vrsta, nadam se jestivih, je fantastično mirisalo iz pozamašne tave.

-Stane, jel i otrovne ovako dobro mirišu?

-Da. Hoćeš da ti odvojim neku?

-Neka, hvala! Probaću ove, bože pomozi ako sam se zeznuo, jestive!

-Pa, ako si se zeznuo, ni on ti neće pomoći!

Prilično utešen, napadoh viljuškom sadržaj iz tave, spreman na momentalne grčeve! Samo se zgrčio izraz Jovanovog lica:

-Pa dobro, Bane! Ne moraš pojesti baš sve!

-Neću, majke mi! Reko, da se žrtvujem umesto vas!

-Nemoj majke ti!

Oblizivao sam se kao mačak posle toplog mleka, čekajući kafu. Stiže domaćica sa dobrom, domaćom kafom i parčetom pite od bundeve! Eh! Kakav mačak! Prase!

Sreća pa bi vreme da krenemo nazad za Beograd, inače zgibenije! Još nam nesebična Stane podelila ostatak sirovih pečurki, za poneti. Ne pitah je koji su simptomi od otrovnicaJ

Prvi sumrak se već spuštao zajedno sa nama niz makadamski put i prosute livade. Oktobar je čvrsto odlučio da nam ne pokaže baš sve svoje draži, utkane u Povlen. Kao da pojača dozu izmaglice, navlačeći gusto tkanje zavese preko naših, već umornih očiju.

Pred izlazak na asfalt, stado ovaca nas pozdravi blejanjem.

Uzvratih tihi pozdrav, nimalo sličan urbanom blejanju.

U retrovizoru sam nazirao trag večite čežnje za planinom...

 

Dopisnik iz Džepova Prirode:

Branislav Makljenović